ДИДС 2020 има важно питање за вас. Размишљате ли о томе чијим очима ћете гледати, или већ гледате интернет? Да ли ће слобода кретања до сада најслободнијом територијом неприметно бити ограничена апликацијом коју користите? Да ли више приватности на интернету може да значи мање безбедности?

Навикли смо да уношењем адресе у веб прегледач или кликом на линк завиримо у скоро сваки ћошак глобалне мреже, стигнемо на скоро сваки крај света, а да не размишљамо куда путујемо до тражене интернет локације. Шта ће се догодити ако прегледач који користимо „одлучи“ да неке веб дестинације нису за наше очи, или апликација неког непознатог произвођача обиђе безбедносне баријере и пошаље нас на садржај који може да нашкоди нама, или пак најмлађим корисницима интернета – деци?

Када помислите на приватност на интернету, на шта тачно мислите? Не објављујете адресу становања на друштвеним мрежама, повремено  обришете историјат претрага из прегледача, надате се да се логујете на безбедним сајтовима када плаћате онлајн…? Настојите да верујете да је ваша приватност чувана када користите интернет и услуге омогућене интернетом, а исто тако настојите да верујете да сте безбедни?

Коме поверавате приватност својих DNS упита? И шта је уопште DNS упит? Мали број корисника интернета ће на ово питање одговорити без помоћи Гугла. Коришћењем једног од водећих прегледача већ сте вероватно обезбедили приватност тих упита, а други водећи прегледачи ускоро намеравају да вам обезбеде исто. Ипак, тај прегледач који је обезбедио приватност упита, претрага, сурфовања, који крије наш дигитални траг енкрипцијом упита проглашен је за „Интернет зликовца године“ од стране британског удружења компанија које пружају услуге повезивања на интернет (ISPs).

Многе ISP компаније задужене су за филтрирање садржаја – на добар начин – сагласићемо се да блокирање малвера, фишинг сајтова, сајтова са дечијом порнографијом итд, није цензура. Међутим, ако те компаније и њихове филтере заобиђемо при разрешењу DNS упита, штетни садржаји од којих су оне штитиле своје кориснике постаће доступни без икаквог упозорења.

Много напора уложено је у то да се безбедност коришћења интернета повећа. Уведена су бројна решења – https протокол, DNSSEC, фајерволи који користе листе злонамерних назива домена, итд. Компаније широм света улажу значајна средства и ресурсе да би заштитиле своје пословање и своје кориснике. Сада те компаније почињу да улажу и у заштиту од енкрипције DNS упита, и имају прилично убедљив аргумент зашто то раде. Бројна безбедносна решења сада могу да се заобиђу, а досадашњи напори да интернет буде што безбеднији могу имати сасвим другачији ефекат. Сви ми желимо да безбедно и безбрижно користимо интернет, али да ли то жели и прегледач или апликација (тј. њен творац) друго је питање.

Ту почиње наша прича о слободи, приватности, безбедности, поверењу и DoH-у. Шта је DoH? Рецимо, „најскупља“ скраћеница коју је користила интернет заједница прошле године и та скраћеница поделила је стручњаке не у два, већ бар три табора. DoH је интернет протокол усвојен са најбољом намером – да ми интернет користимо што дискретније, да уживамо у свом праву на приватност. Међутим, примена тог протокола отворила је сва горња и бројна друга питања и унела нелагоду међу стручњаке за безбедност. С друге стране, само делимично дотакла интересовање оних којих се највише тиче – крајњих корисника интернета.

ДИДС 2020 зато пита да ли се структура интернета какав смо знали више од четрдесет година, а који је заснован на DNS сервису, неповратно мења и да ли се мења на боље или на горе? Да ли стојимо на ивици интернет анархије, или на путу да интернет постане боље место за све?

На ДИДС 2020 говорићемо о слободи, приватности, безбедности и поверењу коришћења интернета. И о DoH-у.